Ri­bo­lo­vac Ili­ja Cre­pu­lja iz Sta­rog gra­da Ko­to­ra sva­ko­dnev­no pro­vo­di dio slo­bod­nog vre­me­na na oba­li i to sa­mo u užem po­ja­su ko­tor­ske lu­ke- kod spo­me­ni­ka u Grad­skom par­ku, na ri­je­ci Škur­di, na Ri­vi ili na Gur­di­ću. Pri­su­stvo­va­li smo ka­da je šta­pom sa oba­le upe­cao di­vlju ora­du od 450-500 gra­ma, ba­ca­ju­ći dvi­je udi­ce na ušću ri­je­ke Škur­de, gdje se to­ko­vi slat­ke vo­de sa Lov­će­na sli­va­ju u mo­re.
- Ora­da je lu­ka­va ri­ba, gra­blji­vi­ca, tre­ba je nad­mu­dri­ti, jer ona zna da neo­zli­je­đe­na po­je­de ma­mac. To je i sre­ća i is­ku­stvo, ali i is­tra­ži­va­nje. Na­u­čio sam pu­no o po­na­ša­nju ri­ba ro­ne­ći, po­sma­tra­ju­ći ja­ta, gle­da­ju­ći gdje bo­ra­ve, ka­ko se hra­ne. Ako su gra­blji­vi­ce, on­da se kri­ješ i ba­caš što da­lje da te ne vi­de. Kad ri­ba tu­če mu­šlje, on­da pre­đem na mu­šlju, kad hva­ta sit­nu ri­bu, pre­đem na sit­nu ri­bu. Ma­da ne­ma pra­vi­la - ne­ka­da do­đu tu­ri­sti, pa ulo­ve na hljeb što ja ulo­vim na ra­ka ili na lig­nju, čak je je­dan bio na sla­ni­nu ulo­vio ora­du, što je iz­u­ze­tak. Sa­da za nje­sku ko­ri­stim lig­nju ko­ju ob­mo­tam si­li­kon­skim kon­cem, da je ma­nja ri­ba ne po­je­de - ob­ja­šnja­va is­ku­sni ri­bar. Od opre­me ko­ri­sti i ka­ro­lu iz ru­ke, a za ora­du ko­ri­sti naj­lon de­blji­ne 0.30 mm. Po­ri­je­klom iz Va­re­ša u Bo­sni, Ili­ja Cre­pu­lja u Ko­to­ru ži­vi 31 go­di­nu. Za­jed­no sa bra­ćom i stri­če­vi­ma pri­hva­tio je pri­mor­ski na­čin ži­vo­ta. Lju­bav za ri­bo­lov je, ka­že, „na­sli­je­dio” od dje­da Ili­je, ko­ji je bio stra­stve­ni ri­bo­lo­vac, a za­jed­no sa ocem An­tom ri­ba­rio je na ri­je­ci Bo­sni.
- Kad sam do­šao u Ko­tor po­čeo sam sa „mač­ku­lja­ma”, pa sa špa­re­vi­ma, bu­kvi­ca­ma, za­tim ci­po­li­ma, on­da sam pre­šao na ora­de i bran­ci­ne, pa­la­mi­de. Naj­vi­še sam na­u­čio od Ili­je Ko­va­če­vi­ća, po­mor­ca iz Gr­blja, ka­pe­ta­na Zlat­ka iz Ška­lja­ra, gle­dao sam ka­ko oni nje­ska­ju. Ta­da je bi­lo do­sta ri­be, mo­žda bi i sad bi­lo da ni­je kri­vo­lo­va- mre­ža, sa­mo­lov­ki, vr­ši, pod­vod­nih pu­ški. Žao mi je što KSR „Zu­ba­tac” iz Ko­to­ra ne funk­ci­o­ni­še, što se ne ob­na­vlja ri­blji fond i ne sank­ci­o­ni­šu kri­vo­lov­ci, pri­mje­ću­je Ili­ja. Dok je bio za­po­slen, na ri­ba­nje je lje­ti išao uju­tru ra­no ili uve­če, a sa­da, po­što ima vre­me­na, do­đe po­sli­je ruč­ka, od 13 do 17 sa­ti, a za­tim, ka­da za­đe sun­ce, na­sta­vlja sa ri­ba­njem u ri­je­ci Škur­di na Ta­ba­či­ni. Tu pe­ca bran­ci­ne na ži­vi ma­mac – špa­ri­će, ga­vu­ne. Obra­zo­vao se u me­tal­skoj stru­ci, ali je za­vr­šio i za ku­va­ra. Naj­pri­je je ra­dio u že­lje­za­ri u Va­re­šu, pa u gu­ma­ri „Bo­kelj­ka”, plo­vio na „Ju­go­o­ce­a­ni­ji” po­la go­di­ne kao ku­var, mi­je­njao fir­me, da bi na kra­ju za­vr­šio kao di­za­li­čar u Bro­do­gra­di­li­štu Bi­je­la, gdje je ra­dio 12 go­di­na i če­ti­ri mje­se­ca, sve do nje­go­vog ste­ča­ja, ka­da je uz ot­prem­ni­nu ot­pu­šten kao teh­no­lo­ški vi­šak. Na Bi­rou ra­da je već 13 mje­se­ci. Sa 54 go­di­ne ste­kao je ukup­no 33 go­di­ne rad­nog sta­ža, ali do pen­zi­je je još da­le­ko. Ima dvi­je ćer­ke i unu­ka Ni­ko­lu, ko­ga na­mje­ra­va da po­u­ča­va ri­bi­lo­vu.
- Lje­po­ta ri­bo­lo­va je što se psi­hič­ki re­lak­si­raš, ni na šta dru­go ne mi­sliš, sa­mo gle­daš u štap kad će da ga po­ne­se li­je­vo-de­sno, kad će da se ja­vi ri­ba, ne­maš kad da se za­ma­raš glu­po­sti­ma, ni­ko­me ni­šta ne mi­sliš lo­še, za­ba­vljaš se svo­jim mi­sli­ma. Naj­vi­še vo­lim kad sam sam, ka­že Ili­ja.
M.D.Po­po­vić


Od riba do aku­mu­la­to­ra

- Bo­lji je de­blji ko­nac, za­to što u mo­ru ima kr­ša, za­ka­či se sva­šta, ne­ka­da iz­vu­čem kr­pe, ga­će, ko­tu­le, ki­šo­bra­ne, ta­ko da po­ma­lo i či­stim mo­re. Dok sam ro­nio, vi­dio sam i fri­ži­de­re, aku­mu­la­to­re, gu­me, ri­je­ka na­ne­se sva­šta...Naj­ve­ći pri­mjer­ci ko­je sam do sa­da ulo­vio su bran­cin i ha­ma od po pet ki­lo­gra­ma, pa­la­mi­da od če­ti­ri ki­la, naj­ve­ći li­ganj od 600 gra­ma uhva­tio sam na lu­ži, ora­du od 2,6 ki­lo­gra­ma ulo­vio sam za­ga­ziv­ši u vo­du na ovom mje­stu, ko­ri­ste­ći ra­ka za ma­mac, ka­že Ili­ja Cre­pu­lja.